Електронска пошта

Електронско писмо.

Електронска пошта, е-пошта, или колоквијално имејл, мејл (енгл. e-mail) су различити називи за мрежни сервис који омогућава слање и примање порука разноврсног садржаја. Име представља аналогију традиционалној пошти, гдје поштанско сандуче замјењују сервери, на којима се е-пошта „чува“ док је корисник не преузме.

Програми за рад са електронском поштом се заснивају на уређивачу текста за састављање порука, чијом применом се порука припрема за слање, механизма за слање и примање порука и читача примљених порука. Уз поруке се могу слати и датотеке. Порука се шаље примаоцу на темељу његове адресе електронске поште. Порука се може послати једном или више прималаца одједном. Послате поруке се чувају у електронском поштанском сандучету примаоца, који се налази на примаочевом серверу све док их не захтијева за пријем на локални рачунар. Готово сви пружаоци интернет услуга у својој понуди имају и имејл сервис.

Историја

Октобра 1971. (мада има извора који тврде да се то догодило јула 1970.^{[тражи се извор]}) рачунарски стручњак Реј Томлинсон је написао први програм за размену порука између два рачунара.

Томлинсон, дипломац са бостонског МИТ-а, био је у то време запослен у ББН-у (Шаблон:Jez-en), лабораторији у Кембриџу, у држави Масачусетс. Радећи на Дигиталовим ПДП-10 рачунарима, Томлинсон је најпре направио програм који је омогућавао да корисници истог рачунара један другом остављају поруке. Међутим, како пише у својој књизи „Кратка историја будућности“ теоретичар интернета Џон Наутон, сврбели су га дланови па је написао и програм који текстуалне поруке размењује између два рачунара. Трансфер поруке је успео, а Томлинсон се не сећа како је прва порука гласила, чак верује да је написао нешто у смислу „тест“. Потпуно несвестан да је направио нешто што ће потпуно променити свет коју деценију касније, он ипак није издржао а да се не похвали свом колеги Џерију Бурчфилу замоливши га да „не шири даље“. „Ово није оно чиме би требало да се бавимо“, рекао му је.

У то време Интернет је био мрежа од неколико десетина рачунара, углавном у Сједињеним Америчким Државама, у оквиру пројекта америчке војске под именом АРПА. За надлежне није представљало мало изненађење када су две године касније утврдили да од укупног промета на мрежи чак три четвртине отпада на електронску пошту, на један такорећи нуспроизвод.

Данас је електронска пошта водећи сервис на интернету, и сматра се да је у свету користи више од пола милијарде људи, док су процене да ће је 2005. користити 1,2 милијарде. Већина порука је тривијална и највећу гужву праве рекламе сваке врсте као и поруке инициране (и инфициране) различитим вирусима.

Поред програма за размену е-поште, Реј Томлинсон је одговоран за масовну употребу знака @ (ет, познатији као „лудо а“ или „мајмунско а“). Смишљајући како да разврста примаоце порука одлучио је да њихова имена и имена рачунара на којима се налазе њихови налози раздвоји неким знаком интерпункције. Како је на својој тастатури имао само 12 таквих знакова на располагању, одлучио се за онај који се никада не користи у писању порука. Његов принцип адресирања користи се и дан-данас.

Развој е-поште заокружен је 1975. године када је програмер по имену Џон Витал написао програм “Msg“ (од енглеског “message“ тј. порука). Његов историјски допринос састоји се у генијалној идеји да у програм уврсти опцију одговарања на поруку, такозвано „Rе“ (Шаблон:Jez-en) које је он тада назвао „answer“ (одговор). Две године касније Тед Мајер и Остин Хендерсон избацили су протокол за преношење порука у којем су дефинисали које информације (осим вашег текста), е-пошта треба да носи и од тада није било значајнијих промена у структури.

Функционалност данашње електронске поште

Протоколи

Програми за примање, слање и организацију е-поште

• Outlook Express: Windows
• Evolution: Linux
• Thunderbird: Windows, Linux, Mac OSX
• Eudora: Windows, Mac

Апликације сервери Е-поште

• Microsoft Exchange Server: Windows
• Exim: Linux
• Sendmail: Linux
• Postfix: Linux
• MDaemon: Windows